TIHA ŠETNJA

Bila je noć,a ja sam bila sama. Vraćala sam se od prijateljice.

Išla sam prečicom kroz šumu, nije me bilo strah, noć je bila vedra.

Ali što sam bila bliže šumi, bilo me je više strah. Odjedanput je sve utihnulo. Učinilo mi se kao da  mi neki nježan,tih i zvonki glasić nešto šapuće. Okrenula sam se, nikoga nije bilo, okrenula sam se na drugu stranu,isto tako nikoga nije bilo. Sada me je već bilo strah, u glavi su mi se vrtjele samo loše misli.

Čula sam neki zvuk, prestrašila sam se i počela trčati. Nakon par brzih i velikih koraka, pala sam. Nisam se ozlijedila jer je ispod mene bilo lišće. Ustala sam i iza sebe ugledala maleno stvorenje. Izgledalo je poput malene vile. Imala je sićušnu haljinicu i kapicu i sitna krila. Kada bi mahala krilima, čuo bi se praporac zvona. Vodila me nekud, ali ja nisam znala kud.

Bilo me je strah i bila sam umorna, htjela sam što prije stići kući. Pratila sam ju i pratila, sve dok nisam došla kući. Bila sam presretna.

Zahvalila sam vili i radosno dotrčala do vrata.

                                            Ana Glavač, 6.b